Научно меморијални центар “Патријарх Јосиф Рајачић”

 

ПАТРИЈАРХУ ЈОСИФУ РАЈАЧИЋУ ОБНОВИТИ РОДНУ КУЋУ, ПОДИЋИ СПОМЕНИК И РЕАЛИЗОВАТИ ИНИЦИЈАТИВЕ БРОЈНИХ ВЕРНИКА ЗА ЊЕГОВУ КАНОНИЗАЦИЈУ- ЗАВРЕДИО ЈЕ!

ДОБРО ДОШЛИ НА ЗВАНИЧНИ ПОРТАЛ

Научно меморијалног центра

“ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ”

naslovna-rajacic

Скупштина Научно-меморијалног центра”Патријарх Јосиф Рајачић, одржана у мају 2013. донела је неколико важних  одлука:

  • да се на основу великог духовног и световног доприноса Српској цркви и народу који је дао Патријарх Јосиф Рајачић, као и на основу бројних предлога верника и грађана, предложи Светом Синоду  покретање поступка канонизирања овог великана, тј.  Првог Српског Патријарха и оснивача Патријаршије с називом Српске, оснивача и државника Војводовине Српске и вирилног парламентарца који се за говорницом Угарске изборио 1842. у Пожуну, за права свог Српског народа. Тада се изборио да се његов народ не зове погрдним именима Власи у Аустрији и Раци у Угарској него својим националним именом Срби и тим чином постао је “оцем” српске нације у Монархији. Успео је да се његова Црква не зове грко-несједињена и шизматична, него Српска православна црква и изједначио је са осталим црквама у Европи.
  • Подржана је иницијатива вајара Немање Радоичића да изваја споменик Патријарху, јер је мало народа који таквом човеку не би подигли споменик.
  • Придружите нам се у акцији, председник УО, академик, проф. др. Марко Тодоровић, да се обратимо дијаспори с молбом да помогне обнову Патријархове куће у Лучану, код Бриња у Лици E mail: nmcrajacic@gmail.com
  • Скупштина је донела одлуку да се садашњи Центар преименује у Академију наука и духовности “Патријарх Јосиф Рајачић” са седиштем у Сремским Карловцима и Београду; Краља Милана 60,
  • Одлучено је да се формирају два одељења и један образовни центар у којем би се одржавали семинари. Једно одељење имало би седиште у Сремсњкиом Карловцима,
  • Донесена је одлука да се у Статут уграде и могућности сазивања телефонским или електронским путем седница Скупштине и Управног одбора, како би се чланству смањили трошкови,
  •  Овлсашћује се Управни одбор да усваја Годишњи и финансијски извештај и да га предаје у АПР и Пореску управу, 
  • Овлашћује се УО да може примати ново чланство и издавати о томе повеље, предлагати  за награде и овлашћује се председник Центра да их додељује заслужним људима, организацијама и институцијама,  
  • Овлашћује се Председник Центра да заједно с председником УО у Статут уграде ове измене и да их упуте АПР-у на верификацију, а потом да организују Скупштину, која ће изабрати ново руководство.
  • Похваљује се Председник центра за успешно вођење истог и за добијање и организовање простора за Центар,
  • Прима се информација о стању Патријархове куће у Лучану и њеном девастирању и пропадању, те о ставовима хрватске Владе и Министарства по том питању,
  • Скупштина је захвална манастиру Привина Глава на прилогу од цца 200 ЕУР-а као благослову за обнову родне киуће Патријарха,
  • Скупштина је примила у чланство 5 нових чланова.
  • Скупштина је прихватила Годишњи извештај о раду и финансирању, те План за 2014. годину и Уговор о Пословно-техничкој сарадњи са Српском Академијом иновационих наука и обавезе које из истог произлазе,
  • Скупштина је упозната са припремом књиге Петра барона Рајачића, “Од искона до изгона”
  • Скиупштина је задужила проф.др Мију Алечковић да промовише у дијаспори програмске циљеве нашег Центра.
  • После седнице приређена је вечера и дружење уз културни програм.    

ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ – ПОНОВНО У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА  

Потомак славног бањалучког и лучанског кнеза Рајака, брињски и карловачки ђак, студент лицеја у Сегедину и Универзитета у Бечу Јосиф (Рајаковић) Рајачић, (рођен 20.7.1785 у Лучану, Бриње Војна Крајина Аустро-угарска (данашња РХ) а упокојио се 1.12.1861, у Сремским Карловцима)  замонашио се у Манастиру Гомирје 1809. а 1810. постао архимандрит истог Манастира. Помаже у администрирању епископу Миоковићу и постаје администратор Горње карловачке епархије и Даруварске епархије. Године 1829. рукоположен-хиротонисан за епископа Далматинског са седиштем у Шибенику. У тој Епархији учинио је бројна узвишена дела. Основао Клирикалну школу и увео световне предмете, пољоделство, виноградарство, пчеларство и повртларство схвативши да је, у том кршу, народу осим духовне хране потребна и материјална храна. Потом 1834. је постављен за епископа у Вршцу, где установљује гимназијски фонд и оснива гимназију, те открива бацил колере и на тај начин спашава велики број грађана Војводине од сигурне смрти. Године 1842. заседа на Митрополијску столицу у Сремским Резултат слика за patrijarh rajacic iyloyba u karlovcimaКарловцима. На то месту уводи бројне реформе, униформише свештенство, уводи једнообразну литургију, оснива архив и ботаничку башту, гради школе, цркве, обнавлја манастире и многе друге објекте. Бурне револуционарне 1848. године на “Мајској Скупштини” стаје на чело Револуционарног покрета и проглашава аутономију Војводства Србија, дакле ствара државу Срба преко Саве и Дунава у Аустро-угарској Монархији. Узвисује Митрополију на ниво Патријаршије коју назива Српска Патријаршија. Тако митрополит Јосиф Рајачић постаје први патријарх са називом “српски”, јер су пре укинућа Пећке патријаршије патријарси носили назив “пећки”. Након 100 година од укинућа Патријаршије у Пећи, од стране Турака, под пастирским патријаршијским штапом нашло се све Српство. Зато Њега с правом сматрају Првим ујединитељем расцепканог васцелог српског духа после Косовског боја.  Као Митрополит искористио је своје право вирилисте и упустио се у политичку борбу на мађарској Дијети 1842. када се  изборио да се његов народ у Аустрији и Мађарској назива својим националним именом Срби, а не погрдно Раци и Власи као до тада. Тако је изборио место “оца” српске нације у Монархији. Такође, успео је да обезбеди да се н његова црква у Монархији назива Српска православна црква, а не Грко-несједињена или шизматична, како су је раније звали. Као председик Главног одбора или Владе  управљао је Војводином, а после смрти војводе Шупљикца вршио је и ову функцију “Привременог управитеља народа”, како се потписивао. naslovna1 Залагао се за узвишење гимназије на 4-годишњу, за Универзитет, за музеј, основао Архив, више школа, цркава и болница, увео протокол и још много тога. Дао је углазбити српско вишегласно појање. Бог га је напунио духом, мудрошћу, разумом, знањем, вештинама и снагом, па је могао да реализује тако велики пројекат за који је потребно више генерација. Његово дело Војводина Српска ујединила се 1918. са Краљевином Србијом и тако се остварио његов сан. Храм његов није само оно што је он створио, него и оно што је остало и што ћемо доградити. Није се бавио осудом прошлости, него смислом живота и визијом будућности. Тако је постао  незаобилазна историјска личност и један од утемљитеља модерне српске државе. Постао је 1849. чланом  Друштва српске словесности, претече Српске академије наука. Године 1861. уврштен је у ред барона са наследним редом својих синоваца. У периоду индоктринације потиснут је, као и бројни значајни Срби, у маглу. Истина се није дала закопати, па је патријарх Јосиф Рајачић изашао на часно место и светло сјајне историје српског народа. Епископ Сава шумадијски тврдио је да је Рајачић био најобразованији српски патријарх у историји. Говорио је 8 светских језика.  Као патријарх и државник остао је стожерни стуб српске хисторије. О нјему су написане бројне књиге и студије. Извајане су и одливене медаље с његовим ликом, а уметници су му направили бројне портрете од којих је сачувано 14 комада од различитих аутора. То говори о његову значају и важности за српски народ, али и љубави коју су уметници гајили према његовом делу и лику.  Нажалост још до данас српски народ му није подигао споменик нити обновио родну кућу.   

ОБНОВИМО РОДНУ КУЋУ И ОТВОРИМО МУЗЕЈ

ПРВОМ СРПСКОМ ПАТРИЈАРХУ ЈОСИФУ

Патријарх Јосиф Рајачић рођен је 20.7. 1785. у Лучану, код Бриња, а по Брињу је и добио баронску титулу “барон-брињски”. Његова родна кућа издржала је све невоље бурних времена и као неми сведок српског постојања на тим просторима чека обнову. Обнова је добила благослов + патријарха Павла. Митрополит Загребачко-љубљански Госп. Јован и Епископски савет донели су одлуку и задужили епископа Госп. Герасима да стане на чело Одбора за обнову куће, али нажалост тај се Одбор није никада састао.  Патријархову родну кућу  саградио је кнез Рајак 1649.г. и остаје  и даље неми сведок значаја и улоге српског народа у европској историји. Данас служи понеком вернику да клекне на њен праг и помоли се за здравље, јер народ сматра да помаже код неких болести. То је кућа великог духа јер је изнњедрила више од 40 свештених лица. Мало који народ би је запустио и заборавио, без обзира на времена нетолеранције и сатанизације српске културе. Она је објекат колективног културног наслеђа и као таква треба да потпадне под заштиту наше Цркве и Хрватске државе. Она је свакако документ једне заједничке историје коју смо делили више од 350. година. Поготово што је хрватски бан Јелачић положио заклетву у руке патријарха Рајачића с дигнута три прста. Била су то времена када се ти народи нису мрзили, када су заједно војевали за слободу и права. 

Још и данас је актуелно његово питање и вапај на Мајској скупштини 1848.; “О, да ли ће нас икада огрејати то сунце европејских слобода и благодати. Хоће, јер смо ми много заслужни народ…”.

“Милије ми је видети једног умног и мудрог Рајачића, него, сва четири Васељенска патријарха заредом, узвикнуо је Доситеј Обрадовић, објављено у “Пешчанику” ,Мирко Ђорђевић, 1.1.2012. “

naslovna2Научно-меморијални центар “Патријарх Јосиф Рајачић” је кључно место афирмације дела, лика и заоставштине великог духовника, владара, ствараоца и промотора новог курса српске и њене европске политичке сцене, патријарха Јосифа Рајачића. Задатак нам је да истражимо, валориујемо и напишемо историју Срба у Аустроугарској, тог времана, да утврдимо на међународним научним симпозијумима и скуповима његов међународни значај поготово у правцу стварања јединствене Српске православне цркве и борбе за њено признање, те изградње храмова у Трсту и Бечу. Он је успео да Европи представи Православље као изворну и равноправну хришћанску религију у Монархији. Допринео је њеном културном и литуријском узвишењу углазбљењем вишегласног појања  и увођењем  једнообразне литургије у храмове његова времена. Поред историјске валоризације научног садржаја одлучили смо да покренемо иницијативу да му обновимо родну кућу, отворимо музеј са сталном поставком и подигнемо споменик.

Уколико сте заинтересован/а, да заједно остварујемо циљеве и да се упишете у књигу добротвора јавите нам се на Оffis, Email: nmcrajacic@gmail.com, Моб.тел, 00381 60 0379 880.

Уколико желите да донирате прилог за обнову куће и подизање споменика, молимо да користите доле наведене бројеве рачуна.

Тек. рачун код Банка Интеса; 160-928653-54

Девизни рачун: 50870025707

Beneficiari RS35160005087002570-763 Naučno-memorijalni centar”Patrijarh Josif Rajačić” Sremski Karlovci, DBDBRSBG, Banka Intesa, AD, Milentija Popovića 7 b, 11070 Novi Beograd, Republika of Serbia

УПОЗНАЈМО ОНЕ КОЈИ СУ НАМ СТВАРАЛИ ИСТОРИЈУ  

naslovna3Жеља нам је да се упознамо са оним вредностима које су красиле српски народ и његове вође у 19. веку и које су га уздигле на ниво врло цењена народа у Европи и шире.  Има оних који одређене догађаје желе да одвоје од њихових вођа и да њима умање значај, као да је могуће, бар за сада, возити кола без возача. Увек је челни човек диктирао смернице и остваривао  циљеве, тако је и патријарх Јосиф Рајачић у своје време кормиларио “бродом” српске националне стварности свог доба. Ушао је на велика врата у историју свог народа у којој храбро, поносно и смело издржава њен суд и васкрсава као лучоноша и код многих као надчовек. Управо што време више одмиче он се појављује све већи и чистији тако да постоје све чешће жеље и предлози за његовом канонизацијом. Мало је и већих народа који се не би поносили оваквим великаном. Имљ доста предлога да му се у Сремским Карловцима подигне  и открије споменик као оснивачу Војводине и Патријаршије.

Идеја за оснивање Научно-меморијалног центра „Патријарх Јосиф Рајачић“ у Сремским Карловцима, у баронском двору породице Рајачић, нашем вековном светишту, настала је као одраз духа и свести да је патријарх Јосиф Рајачић био наш национални и европски лучоноша и велики реформатор. Готово да нема подручја људске делатности на које он није оставио дубок стваралачки траг заједно са својим бројним савременицима. Његов успех није само у идејама него у препознавању и окупљању оних снага које су их знале и могле реализовати. Знање, мудрост, духовност и патриотизам урезани су у његово велико и непролазно дело. То дело и данас нас узвисује и позива да ценимо и баштинимо.

petar1У временима највећег народног трпљења, највеће несреће и пропасти, над обзором нашим засјала је звезда спаса у лику патријарха Јосифа Рајачића, који знаде и хтједе стати испред свог народа у Монархији и поведе га путем победе, легализма, славе, узвишености, љубави,  и обогати га духом, разумом, храброшћу и човекољубљем. Бог га је подарио српском народу да га води путем успеха. Уз њега смо славили знамените победе на верском, националном, културном и државотворном плану. Велико је било срце његово, снага хероја, а дух божански који нас проведе беспућима и доведе на светло нове српске државе тј. круновине у Хабзбуршком царству 1848. као “оцу” Војводине Српске велика му слава и хвала припада, а народу дело његово.                                                                                          Бог нам једноставно не да да га заборавимо иако су га у периоду индоктринације вешто замагљивали. Док су други народи таквим својим вођама престижне споменике дизали и поносили се божјим даром који им је преко те личности послан, ми смо наше великане умањивали да би на крају и себе умањили.  Један уман човек одговори другоме: ” Врло сте добро казали, искрени човече, ко не воли себе не воли ни другога“. Већина је људи залутала у своје предрасуде и да се завести својом користи. Ако човек не нађе истину у свога народа баштини куда ће је ићи и од кога тражити? Ако истина не допре до његовог срца  он ће лаж за истину сматрати. Питамо се да ли је  историја  оно што је неко записао или је оно што је стварно било. Како продрети у нарав истине од елемента људске блудње?  Истином? Истину треба истражити и саопштити добрим људима а не злима који од истине беже. Многи стичу утисак да нам је цео свет непријатељ. Шта нам је остало? Остало нам је да сами себи будемо пријатељи. Тако су настале савремене нације. Волели су саме себе. У туђим градовима дивимо се њиховој култури. Зашто? Зато што су је очували. Очувајмо, прикупимо и заштитимо и ми нашу да би нам се други дивили. Звезде су код свих народа једнако лепе а земља је оно на што човек делује. По делу на земљи ми се разликујемо. У истини спознајемо Бога и његову доброту. Историја онога што је било је претсказање онога што ће бити. „Не чини оно што нећеш да други чине теби“ .

naslovna4С тих темеља чаробан се видик отвара пред нашим очима по равној Војводини и валовитој Шумадији које више реке не раздвајају, него мостовима љубави спајају. Одатле видимо проливену крв наших предака у борбама за светло хришћанство пред Османлијама по равној Славонији, Лици, Кордуну, Банији и другим пределима где наше светиње станују и говоре о једном другачијем времену, о времену заједничке борбе, узвишености и јединства. Гледамо у љубав с којом смо са другом хришћанском браћом хришћанство бранили.  Гледамо у истину. Жалимо за свима онима који због неразума и мржње животе погубише. Гледамо у наше претке и историјске догађаје који су нас дичили и славом овенчали. Тај призор је нестваран али постоји у књигама, записима, сликама, делима,  документима и нашим генима. Тај извор нас зове да га поштујемо, освежимо, очистимо и држимо чист од загађења, да никоме од штете не буде, да би нам деца и унучад чисту воду пила. Куда је отишло то време у коме смо бриљирали у Европи, када смо се разумели и волели, када су банови у руке српског патријарха заклетву полагали, а цареви у српско поштење и снагу веровали? Вреди се сетити да би преиспитивали себе и све око себе.

Патријарх Јосиф Рајачић и његово доба је време наше националне освештености, поноса и наше узвишености. Тада смо били достојанствени и тада је Европа, а поготово словенски народ био уз нас. То је време инспирисало многе уметнике, песнике и музичаре да нам се диве и да нам својим делом у походе иду. Тако је и велики Јохан Штраус српском народу посветио оперету “Јабука”. Нама оснивачима овог престижног Центра стало је да љубав, толеранцију и духовне и људске вредности промовишемо. Стало нам је да живимо у слози са свим народима и мањинама које нам Бог подари да нас окружују, да свако своје посебности слободно исказује и да у различитостима своје вере и нације ужива. Стало нам је да тако и православни Србин сва своја права ужива у оним државамас где је у мањини.  Жеља нам је да своју историју истражимо и погрешке увидимо, да камен спотицања уклонимо и да својим научним радом допринесемо и истини и миру.

naslovna5Драги пријатељи, знамо да и ви тражите истину и пријатеље. Дођите код нас, и ми желимо пронаћи пријатеље које пустош не надахњује, у којима љубав, а не завист станује, који богатство своје среће деле са срећом других људи, који своје знање у функцију себе и свог рода уграђује, али не на штету других . Наша заједничка срећа је на извору наших несрећа. Све што човек добија дупло враћа. Мајка му даје живот а тај живот има две смрти мајчину и вашу. Своју не можемо оплакати али мајчину можемо и узвисити. Многи су се у смрти узвисили јер им је дело светлило.

Уверени смо да наша данашња несрећа није усрећила ни оне који имања стекоше нити оне који нам је нанесоше. Зато предлажемо да срцем праштања унесемо и њима срећу. Кажимо које нам зло чинише, али и они из наших редова који зла чинише другима и заштитимо и узвисимо своје да би били узвишени. Позивамо вас да заједно с нама градите срећну будућност на исконској истинитој историји наших славних предака. Вратимо се правим изворним темељима да кућа коју градимо буде чврста и дуговечна да је и праунуци наслеђују, а пролазници да јој се диве.

ПРезултат слика за петар барон рајачићозивамо Вас, као свесне и одговорне грађане,вернике, људе и домаћине, да  обновимо родну кућу “оца” Војводине, да је заштитимо као споменик културе српског народа и да патријарху Рајачићу подигнемо заслужени споменик. Родна кућа патријарха Рајачића иако у приватном поседу његових потомака није само приватна, него национална и интернационална вредност и баштина. Потомци су је све векове одржали и обнављали, али нјен дух припада читавом народу. То је кућа из које није излазила мржња, него љубав, опрост и разумевање за суживот. И они који је скрнавише не обезбедише мира и спокоја својим породицама. Патријарх Павле схваћао је њену величину и подржао обнову, а то је урадио и Савет епископа у
Републици Хрватској на челу са високо-преосвештеним митрополитом Јованом. Своју подршку дали су и председници Републике Хрватске Стипе Месић и др Иво Јосиповић, схвативши да је патријарх Јосиф Рајачић као вирилни члан Хрватског Сабора и пријатељ тадашње слободарске хрватске елите дубоко инволвиран и у хрватску насционалну повијест.  naslovna6 Са малим средствима велико дело би учинили и  својим прилогом омогућили заштиту своје баштине, свог поноса и  истине.  То би била пробуђена лепотица, споеник српском градевинарству стар 4 века.  Важно је напоменути да је село Лучане некада било познато по млиницама, рибњацима мајсторима и свештенству, оно је данас познато по природним лепотама мимо којих пролази савремени аутопут и које је свега 20 мкм. ваздушне линије удаљено од Јадранског мора. Кућа је некада била седиште лучанског обер-кнеза, лучанске кумпаније и касније преуређена у баронски двор патријарха Рајачића и породице Рајачић.  Породица може да обнови кућу али она би остала сељачка кућа, а не споменик великог баштиника европске културе и духа српске посебности.

Препознајте себе у себи и придружите нам се.Председник:

 Петар, барон Рајачић

 

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ОСНИВАЊЕ НАУЧНО-МЕМОРИЈАЛНОГ ЦЕНТРА “ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ”

Ономе ко искрено верује у Бога врата се отварају. Божја сила је учинила да Пoтомак историјске, кнежевске породице и лозе патријарха Јосифа Рајачића, барон  Петар Рајачић изиђе својим програмом пред Свети архејерејски Синод СПЦ дана 28. децембра, 1998. године и покрене, поступак за оснивање  Фонда или научног, или меморијалног центра, или неког другог тела које би се бринуло о великом и непролазном делу и лику, Првог, под називом српског, патријарха Јосифа Рајачића и помагало школовање надарене деце. Поред тога које би на научној основи истраживало истину о српском народу његовој духовности, историји и укупној етно-генези. Имајући у виду да је историја Срба доста замагљена разним интересима, заверама и запрашивачима то је неопходно скидати дебеле наслаге прашине по нашим и светским архивима да би спознали истину и намере. Да би могли с другима у миру живети потребно је да јасно сагледамо своју хисторијску и садашњу позицију и улогу. Поред духовне потребна нам је и материјална храна, и знање и познавање друштвених процеса. Због тога је Центар и добио префикс “научни”. Потребно је научно истражити, без идеологизовања и објавити зашто су се над нама, а посебно над Србима у Хрватској и Босни, чинила тако невиђена зверства од самозваних хришћанских народа који су светслост српског православља силом замрачивали. Мржња је све присутнија и Срба више нема на многим вјековним територијама. Према томе то није само процес тих држава него и игра великих преко малих народа. Нажалост није тај процес само уништавоа Србе него и оне које су гурали као своје пијуне. Обећања моћника поразила су све народе бивше Југославије и гурнула их у велике муке, страдања и мрак. Народ трпи од незапослености, глади и бесперспективности. Сви се питају где је спас???

ПОДРШКА

Свети  Архијерејски Синод, на својој седници од 1. фебруара 1999. године поздравио је ову намеру. Његова Светост патријарх господин Павле благословио је иницијативу и приликом пријема Петра Рајачића обећао, ако га здравље послужи и драги Бог дозволи, да освешта цркву и музеј у Лучанима.

Епископскопски савет СПЦ  у Републици Хрватској на челу с Митрополитом загребачко-љубљанским и целе Италије господином Јованом  донео је 5. новембра 2003. одговарајуће одлуке и обавестио јавност о намерама за  обнову и уређење родне куће српског великана патријарха Јосифа Рајачића и отварања  у истој музејске збирке, као и обнове цркве и подизања споменика у Лучану код Бриња.


Епископски савет 12.септембра 2005. саслушао излагање Петра Рајачића у Загребу.  Пријхватио је иницијативу о оснивању  НМЦ “Патријарх Јосиф Рајачић”, према изложеним цилјевима и задацима. Подржан је Рајачићев предлог да се под хитно обиђу и обнове родне куће патријарха Јосифа Рајачића у Лучану и Николе Тесле у Смиљану. Епископски савет именовао је Радну групу на челу с епископом Герасимом и члановима Петром бароном Рајачићем и Симом Рајићем да обиђу та места и поднесу извештај о стању тих објеката и могућностима обнове кућа и цркава поред њих. Послењегова излагањао чланови Епископског савета су се фотографисали с нјим Патријарху Рајачићу и Николи Тесли и предлога да им се обнове родне куће у Лучану и Смиљану. Предлог о оснивању Центра Патријарх Јосиф Рајачић је једногласно подржан.

 Петра Рајачића и подржао иницијативу за оснивање Центра. Сви присутни епископи су уз одушевљење обећали активно учешће и подршку, а посебно горње карловачки епископ Герасим.

 Епископ сремски господин Василије подржао је иницијативу и активно се укључио у  оснивање Научно-меморијалног центра „Патријарх Јосиф Рајачић“, као један од оснивача и његов почасни председник.

 Архијерејски намесник загребачки, протонамесник господин Миленко Поповић, својим писмом од 7. јуна 1999. обавештава Петра Рајачића, да је „иницијатива наишла на позитиван одјек у делу  наше Цркве у Хрватској, њених верника и народа у целини“. Изразио је спремност да материјално помаже изградњу цркве.

ОСНИВАЊЕ И ЧЛАНСТВО

Научно-меморијални центар “Патријарх Јосиф Рајачић“ основан је 18.марта 2006. године, на темељу подршке Светог Синода Српске православне цркве и благослова Његове Светости Патијарха Павла, у сали Епископског двора у Сремским Карловцима. Тог сунчаног дана оснивање Центра благословио је домаћин скупа, Епископ сремски господин Василије и заузео столицу Почасног председника Центра. Оснивачи овог Центра следиће у свом раду и деловању право и дословно Божје учење и патристику  светих отаца.  Није случајно што је овај Центар васкрсао у зору демократизације друштва, јер истина увек прати људе добре воље. Искрена вера у Бога и у оно што радимо одржала нас је већ девет година.

Председник иницијативног одбора Петар барон  Рајачић говори на Оснивачкој скупштини


Научно меморијалног центра „Патријарх Јосиф Рајачић“у Сремским  Карловцима

Чланови Научно-меморијалног центра „Патријарх Јосиф Рајачић“ су епископи, академици,  професори, посланици, председници и начелници општина, директори музеја, институција и привредних друштава, уметници и други угледни људи из земље и иностранства који задовољавају прописане услове из Статута. Центар је и даље отворен за ново чланство који треба да задовоље истоветне услове. Чланови добијају повеље и чланске легитимације, а заслужним грађанима и другим субјектима  као награда додељиваће се златна, сребрна и бронзана медаља с ликом патријарха Рајачића (изливена 1861.г.), те повеље,  дипломе, захвалнице и почасно чланство

.

 Резултат слика за митрополит порфирије

Митрополит Порфирије, покровитељ и  редовни члан Научно-меморијалног центра “Патријарх Јосиф Рајачић”.

Духовно и стваралачки велика и генијална личност достојна Бога и народа и покровитељства над делом и заоставштином Патријарха Јосифа Рајачића.

Резултат слика за владика василије сремски

Њ. П. Г. Владика сремски Василије, Почасни председник Центра

naslovna7

Двор српске Патријаршије у Сремским Карловцима-данас седиште епископије

naslovna0

Академик САИН, Петар, барон Рајачић, председник Центра

naslovna8

Седиште Научно-меморијалног центра у  Сремским Карловцима у  двору барона Рајачића-брињског. Простор је адаптиран и преуређен заједно с фасадом личним средствима и ангажманом барона Петра Рајачића-председника Центра и члана Симе Бобића. Намештај је обезбедила фирма “Браћа Сорак”, а тако уређен и опремљен Центар освештао је владика Василије са саслужујућим свештенством. Тим чином Центар је постао светиња и ставни део  духовне, културне и црквене баштине српског народа.

Епископ Господин Василије са свештенством за време освештања и отварања простора НМЦ  “Патријарх Јосиф Рајачић”  14.11.2006 у 17.часова

naslovna9
Академик проф др Јован Деретић,  потпредседник Центра и председник Одбора за историју, председник Уређивачког  одбора часописа Центра “Архив” и његов главни и одговорни уредник

naslovna10
Др Драго Његован,  потпредседник Центра и председник Одбора за културно економске послове и Одбора за постављање споменика патријарху Јосифу Рајачићу, секретар уредништва часописа Центра “Архив”

Резултат слика за milorad pupovac hrvatski sabor
Проф др Милорад Пуповац,  потпредседник Центра и председник Одбора за међунационалну сарадњу

naslovna11
Академик проф. др Марко Тодоровић,   председник Извршног одбора Центра, члан уредништва часописа Центра “Архив”

naslovna12

Професор др. Јанко Веселиновић, потпредседник Центра за финансије,

naslovna13

Синиша Јокић, кустос , генерални секретар Центра,

naslovna14

Миленко Филиповић,  председник (општине Ср. Карловци) и председник Одбора за правна и статутарна питања,

Симо Бобић,  председник Одбора за привредне активности и маркетинг Центра

naslovna15

Владика Горњекарловачки Герасим, председник Одбор за уређење родне куће, отварање музеја и изградњу црквице у Лучанима, Бриње Р Хрватска.

ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ

Основни циљ Центра је да у овим сложеним временима допринесе очувању наших националних, духовних и културних вредности, и да отргне и очува од заборава наше истакнуте историјске личности које су врло значајне за стварање наше Дршжаве и Цркве међу којима видно место заузима патријарх Јосиф Рајачић. Патријарх Јосиф Рајачић, као и низ других националних и верских првака у периоду индоктринације потиснут је и замагљен.  Данас нам је свима јасно да није било његове чврсте воље и одлуке да стане на чело Револуциионарног покрета у Војводини и да прокламује Српску Војводовину, дакле Српрску државу у Монархији, која је 1918. године као политички субјективитет присаједињена модерној српској дрћжави. Рајачић је своје дело успео да оствари на принципима легитимитета и легалитета и тако уђе у историју као легитимни вођа српског народа у Монархији и наш истински европски лидер и репер тог времена. Његова битка за темељна и универзална права Срба у Монархији била је у ствари стварање српске нације, српске цркве и српске територије у Царевини и излазак Срба  на политичку позорницу тадађње Европе, као угледна, заслужна, и цивилизована народа.

 Центар је на основу јасних циљева утврдио програм који се односи:

 –          на изучавање улоге и дела патријарха Јосифа Рајачића, писања његове монографије и других књигаћ

 –     да покрене поновно излажење научно-историјског часописа „Архив“ који би објављивао истраживања заснована на досад необјављеној и аутентичној историјској грађи

 –          на  подизање споменика Патријарху у Сремским Карловцима и родном Лучану

 –               на уређење родне куће и отварање музеја у месту рођења

 –               на  обнови и изградњи цркве у родном месту Лучанима

 –          на стварању бренда и афирмацији достигнућа породице барона Рајачића-брињских на челу с патријархом Рајачићем

 –         на организовању изложби, предавања, свечаности и разних облика сећања и валоризације дела патријарха Рајачића

 –       на медијској и другој промоцији свих достигнућа везаних за патријарха.

____________________________________________________________________________________________

ПЕТАР БАРОН РАЈАЧИЋ ДОБИО ЗАХВАЛНОСТ ЕПИСКОПА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

ГОСПОДИНА + ИРИНЕЈА

Од: <irinej@earthlink.net>
Датум: 02. март 2015. 21.46
Наслов: Zahvalnost
Коме: Petar Baron Rajacic <evropska.akademija@gmail.com>
Копија: Dr Mladen Bodiroza <akademikmladenbodiroza@gmail.com>

Поштовани г. Рајачићу,

Молим се Господу да Вас затиче ова порука у добром здрављу и расположењу.
Такође користим прилику да Вам се свесрдно захвалим на дарежљивом поклону ваше књиге о Патријарху Јосифу Рајачићу, коју сам примио од проф. др Младена Бодироже приликом нашег Светосавског фестивала у манастиру Св. Саве у држави Викторији. Књига је изванредна и доликује честитом и изузетном лику таквог једног отменог и умног Патријарха српског, иначе вашег славног рођака. Свесрдно честитам!
Радује ме што смо преко ове књиге успоставили контакт и ако Бог да, нашем евентуалном сусрету.
Свако добро желим Вама и Вашима.
Примите, г. Бароне, израз мог поштовања,
+Иринеј
Епископ Митрополије аустралијско-новозеланске