КЛУБ

 

ОТВАРАЊЕ КЛУБА ПАТРИЈАРХУ РАЈАЧИЋУ У БЕОГРАДУ

Пише: Бранкица Игњатић

Био је то диван и сунчан дан, као да је и премилостиви Бог хтео да пошаље поздраве васкрсу истине, човекољубља и пробуђене савести нашег народа према свом Првом српском патријарху, јер су до патријарха Рајачића сви патријарси носили титулу “пећки патријарх”. Дакле, Рајачић је обновио (основао)  Патријаршију под именом “српска”, коју и данас имамо, а која је још у његово време била изједначена са осталим конфесијама у Монархији.

Свечано је изгледао, иако мало увучен, простор Клуба. Доимао се као спој прошлости и садашњости. Стара језгра Града коју надвисује модерна палата Народне банке Србије била је још светлија од осјаја стаклених стена те монументалне грађевине. Да није ове палате простор би се доимао као нетаљкнут из 19. века. Чак су и мачке скакале по крововима оближњих кућа, а из  димњака димио је димњак.

На освеженим зидовима улазног ходника  висели су фењери. Све је било потаман, као да је организатор и том приликом хтео да дочара време бурних догађаја и Београда, који је у та времена давао пуну подршку својој браћи преко Саве и Дунава. Музеолози и кустоси Музеја Војводине потрудили су се да простор изгледа достојно и узвишено. Узваници су пристизали са дужним поштовањем и мирноћом коју је подстицала патина старе градње. Са великим изненађењем су доживели уређен простор окићен сликама великог мајстора светског гласа Ранка Вукељића. Из звучника се оглашавала пригушена музика најбољих композиција Милутина Поповића Захара.

Председник Научно-меморијалног центра “Патријарх Јосиф Рајачић”, Петар барон Рајачић, с поносом на свог претка и љубазности коју само он зна показати дочекивао је и примао госте. Посебно је био дирљив сусрет с изасланством Цркве које је предводио викарни епископ Његове Светости Атанасије. Улазак Епископа и пратње употпунио је атмосверу и допринео узвишености духовног садржаја.

Нису изостале ни честитке на добро осмишљеном простору и идеји отварања клуба.

Владика Атанасије је између осталог казао: “Дошао сам као изасланик Његове Светости патријарха Иринеја, да Вас поздравим и благословим овај скуп и Клуб у Његово име, јер је он спречен путем у иностранство, па је обећао да ће другом приликом врло радо и лично да прими додељену му златну медаљу патријарха Рајачића, као велику част”.

Скуп је поздравио и отворио председник Центра “Патријарх Јосиф Рајачић”, Петар барон Рајачић.  Потом је интонирана химна  Патријарху Јосифу Рајачићу у извођењу црквеног хора из Вршца.

Скупу са краћим рефератом обратио генерални секретар Центра академик др. Раде Рајић.

 Из излагања генералног секретара,  академика САИН др. Раде Рајића, 20 априла 2012. у 13.ч, поводом отварања Клуба „Патријарха Јосифа Рајачића у Београду, Краља Милана 60, и изложбе сликара Ранка Вукељића у простору Клуба.

Ваше Преосвештенство, изасланиче и викарни епископе Његове Светости, патријарха Господина Иринеја поштовани владико госп. Атанасије, поштовани представници Града Београда, Општине Савски венац, директори Музеја – суорганизатори ове манифестације, директоре Пословног простора, представници Привредне коморе Србије и Привредне коморе Београда, представници културних, духовних и научних институција, представници Срба из Хрватске, представници медија и остали узваници, цењена родбино патријарха Рајачића, припала ми је угодна част и задовољство да Вас поздравим у име Научно-меморијалног центра, као његов генерални секретар и да говорим пред вама о нашем незаобилазном великану српске цркве и историје Патријарху Јосифу Рајачићу, човеку чија дела не дозвољавају да се заборави. Било је и оних у периоду индоктринације који су га држали у магли па су и сами отишли у маглу а он излази пред историју свог народа чист славом и сунцем обасјан.

Поштована господо,  Патријарх Јосиф Рајачић је незаобилазна, црквена и световна личност нашег народа у 19. век. То је човек који је први после Косовског боја  окупио у Сремским Карловцима тадашње васцело Српство, од проте Матеја Ненадовића, до представника Срба у све три тадашње државе, Турској, Аустрији и Млетачкој Републици. Поред Срба ту су биле делегације остљалих славенских народа. У она бурна и немирна времена знао је искористити европска револуционарна кретања и узвисити свој народ. Створио је са савременицима аутономну Војводовину Српску у Аустријском царству. Тако да смо у то време имали две аутономне српске државе у два Царства. Кнежевину Србију под турским Царством и Војводовину Србија под аустријским Царством. Велика  је то била идеја, мудрост, одлучност и снага у уму и срцу тадашњег митрополита Рајачића. То је време када су очи напредног света биле упрте у слободарски и храбри и легализму одани српски народ. Његово узвишено дело 1918. Крунисано је присаједињењем Војводине матици Србији. Дунав и Сава, од тада, надамо се неће никада више бити г%