AKTУЕЛНО

 

Академик Петар барон Рајачић и “Дани европске баштине”.

Академик Петар барон Рајачић, председник Н М Ц “Патријарх Јосиф Рајачић”, одазвао се позиву градских власти Београда да у оквиру “Дана европске баштине”, тј. дана 29.9. 2016. организује и реализује сећање на Патријарха Јосифа Рајачића, те да  одржи презентацију и предавање о тој историјској личности. Свечана сала Скупштине Града била је попуњена и зрачила достојанствено за тај, врло запажен, догађај. Програм је почео у 13 часова са интонирањем државне химне а потом химне “патријарха Рајачића”. С посебном пажњом публика је пратила видео презентацију о животном путу и делу тог Великана. Академик Рајачић је говорио о патријарховој европској орјентацији. Он на Мајској скупштини се пита: “О, да ли ће нас икада огрејати то Европејско сунце слобода и благодати”? Ето, ми његови потомци након 168. година постављамо исто или слично питање. Патриарх је носиоц бројних европских признања међу којима и баронску титулу image-0-02-05-9d485d97417e5ac5caf2fcfab260b15f05a608fe2c4af4d26063df3d4f53c127-v1475223268335са наследним редом својих синоваца. Патријарх Рајачић је био личност повезивања и сарадње, тако да се одазвао хрватским челницима да им обави обред полагања заклетве бана Јосипа Јелачића и да га уведе у дужност. Напоменуо је да је лепо и врло цивилизовано што су наше власти одлучиле да помогну обнову родне куће бана Јелачића у Петроварадину, али би исто тако био цивилизацијски чин и чин пружене руке помирења када би и хрватске власти помогле у обнови Рајачићеве родне куће у Лучану у Лици. Нажалост, тамо је откопчана и струја, а власти чак не желе признати постојање прикључка од 1963. године све до несрећног рата, када су хрватски терористи убили последњег становника те куће. Сада захтевају да се плати поновни прикључак.


 

 

 

JOSIF RAJAČIĆ (1785-1861)

mitropolit karlovački i patrijarh srpski

ПРЕНОСИМО СА АГРО ПОРТАЛА,

слика Милана Стојкова

JOSIF RAJAČIĆ (1785-1861)

 Rođen je 1785. godine u Lučanu kod Brinja, u svešteničkoj porodici, a svetovno ime bilo mu je Ilija. Školovao se u Brinju, Zagrebu, Sr. Karlovcima, Segedinu i Beču. Kao dobrovoljac učestvovao je 1809. godine u ratu protiv Napoleona, a u aprilu 1810. zamonašio se u manastiru Gomirje, čiji je, uskoro, postao arhimandrit. Godine 1829. izabran je za episkopa dalmatinskog, a 1833. premešten je za episkopa vršačkog. Na Crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima, u avgustu 1842. godine, Rajačić je izabran za mitropolita karlovačkog. Kada je u burnim danima 1848. godine revolucionarni talas došao i do Ugarske, Rajačić je sazvao Majsku skupštinu u Sremskim Karlovcima i stao je na čelo srpskog pokreta, čuvajući i boreći se za srpska nacionalna prava, koja su u nacionalnom i revolucionarnom zanosu, ugrožavali Mađari. Rajačić je na Majskoj skupštini proglašen za srpskog patrijarha, a izabran je i na predsednika Glavnog odbora tek proglašenog Vojvodstva Srpskog. U savezništvu sa Jelačićevim Hrvatima i Habsburškim dvorom patrijarh Rajačić je tokom 1848/49. godine predvodio vojvođanske Srbe u borbi protiv Mađara, a nakon propasti Mađarske revolucije car Franja Josif postavio ga je za komesara Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata. Kao patrijarh, Rajačić je pomagao razvoj srpske prosvete i osnovao je bolnicu, štampariju i biblioteku.

Umro je u Sremskim Karlovcima, 1. decembra 1861. godine.

 __________________________________________________________________________________________

Палата породице Рајачић, барона-брињских у Сремеким Карловцима данас музеј Града. 

НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ПЕТРУ БАРОНУ РАЈАЧИЋУ

Председник Управног одбора Научно-меморијалног центра “Патријарх Јосиф Рајачић” из Сремских Карловаца академик проф. др Марко Тодоровић, већ по други пут предлаже председника Центра Петра барона Рајачића за Награду града Београда. У овим сложеним временима Председник је  успео да напише, а Центар да изда, 4 књиге (двије монографије), које су доживеле велике промоције у Карловцима, Новом Саду, Београду, Вршцу, Крушевцу, Гомирју, Загребу и Ријеци. То су били скупови хвале вредни. У Загребу су ту манифестацију увеличала три председника држава и бројни угледници, који су понели монографију “Патријарх Јосиф Рајачић-његово и наше доба”. Покренут је часопис “Архив”, издато је неколико врло престижних календара с портретима патријарха Рајачића. Председник је организовао с владикама више парастоса и сећања на патријарха Рајачића, покренуо иницијативу за обнову Родне куће, те дао излити медаље, реплике из 1861. с ликом патријарха Рајачића. Организовао је и одржао више предавања о лику и делу те велике историјске личности, односно Првог српског патријарха и првог председника владе Војводине Српске. Говорио је у Богословији, на факултетима и на Савету епископа у Загребачкој Митрополији. Његов рад и ангажман благословио је блажено-почивши патријарх Господин Павле. Учествовао у организовању престижне изложбе о делу и лику патријарха Рајачића. Председник је највише својим ангажманом и средствима допринео уређењу и опремању простора за седиште Центра у Двору барона Рајачића, данас Музеју  Сремских Карловаца, потом је успео да обезбеди простор за Клуб у Београду и да га оспособи за ту намену. Клуб су посетили бројни Београђани и упознали се са великанима српске Револуције 1848. Ангажовао се на стварању филма о Патријарху Рајачићу, који је приказан у многим градовима. Дао је вајару Немањи Радоичићу да направи малу скулптуру лика патријарха Рајачића и то дело дао излити у бронзи. Клуб у Београду,  је у име патријарха Господина Иринеја, благословио и отворио епископ Господин Ракита, пред бројним угледницима и узваницима. Том приликом уручена је пригодна диплома са златном медаљом патријарху Господину Иринеју. Отворена је изложба сликара, изложба иновација, изложба радова ђака основних и средњих школа. Одржано је више семинара и бројних предавања. Клуб је постао култно место нашег Главног града. Поред наведеног са неколико основних и средњих школа Центар је организовао натецања младих у познавању историје, бизниса и предузетништва. Све то и још много другога кандидује барона Петра Рајачића, као радишна, часна и човека огромне менталне и моралне снаге, који има мултидисциплинарна знања и верује у своје идеје, за ту престижну награду.

Има и оних  злочестих људи којима завист и злоба мути свест, те им смета његов часни историјси идентитет и титула и дело, па пласирају своја виђења и покушавају умањити његов значај и улогу, да би себе издигли, али дела говоре много више од прљавих речи.

Поносан сам на људе које је окупио, академике, митрополите, владике, архимандрите, универзитетске професоре, музеологе, уметнике и бројне друге угледне и поштоване ствараоце, а посебно што сам са овим човеком имао и имам  част сарађивати и пријатељевати. Скупштина је већ прошле године донела одлуку да се именованог награди али је он због своје скромности одбио и молио да се то одложи за друга времена.

Сматрамо да су та времена управо у 2015. години када обележавамо 230. година од рођења патријарха Јосифа Рајачића.

Председник УО Центра, академик проф.др Марко Тодоровић

КАКО СЕ СУПРОСТАВИТИ ЗЛУ?

Потомак лучанске лозе Првог српског патријарха Јосифа Рајачића, Владо Рајачић убијен је 17.5.1992. ,у пола ноћи на спавању у својој кући, у Брињу, од постављене експлозивне направе. Угасио се један живот на свиреп начин. Угасио се димњак на родној кући Патријарха који је скоро 400 година непрекидно сукљао дим из те, српске и православне историјске а многи кажу Свете куће. До сада за тај злочин није нико одговарао нити је Суд за 22.године заказао рочиште. Његови насљедници обраћали су се свим председницима Држава и Влада, Хрватске и Србије, али никада нису добили нити одговора а камо ли искрену наду да ће надлежни органи обавити свој посао. Годинама пате у немогућности да посете Гроб оца, јер се боје да ће починиоц убојства убити и њих. Знају да патолошка мржња води из злочина у злочин.  Нажалост, комшије Владу нису заштитиле и на тај начин учествовале су у невољи ближњег.  У народу је раширен кукавичлук и отупио је на туђу бол. Најстрашније је да се равнодушност органа проглашава за врлину смирења, односно не показује се жеља да се починилац пронађе. Починилац (ци) је знао чију и какву породицу напада и није се плашио прогона. Он данас веројатно мирно живи и, на жалост, сматра поносним своје гњусно дело. Како с овим случајем спојити хришћанску веру? Како у неправди владати са собом? Како веровати у људе који не поштују Бога? Да ли ту вреди она „Волите непријатеље своје“ или „Молимо се за оне који нас вређају и  чините им добро“. Терориси су Владе Рајачића раскомадали тело и умртвили али не и душу. Њу нису могли уништити заједно са телом-душа ће морити и синове злочинаца.

Учинио је Владо све да би у миру живео са својим комшијама и суграђанима, а они су одлучили да га мучки и зликовачки униште. Веровао је у правду и у људе а “људи” су га издали а правда оста недостижна. Његова деца рађе су отишла из Хрватске него да се свете онима који своје руке окрвавише. Они припадају лози којој су свети људи пример и траже смирење пред Богом,  али свакако су несрећни због издаје људи који су их окруживали верујући у Бога да ће заштитити  њихов завичај рукама праведника били из Европе или Азије. Владо је је већ ушао у Царство Небеско. Моли Бога да му деца не упрљају руке крвљу освете и да не прибаве  зло клетве на његове унуке. Знао је он још са овоземаљског живота да „Туђа мука не гаји унука“.  Истина у Царству чека од Господа да обави своје. То не значи да су заборавили жртву него да буде савест и одговорност оних који злочине треба да кажњавају и прогоне по људској правди и Божјој дужности. Чека и Патријархова родна кућа да се српска православна душа пробуди и да је обнови на добробит народу, понос себи и спомен на Патријарха, који основа Патријаршију Српску, Војводину Српску и устоличи хрватског бана Јосипа Јелачића. Би то човек љубави, толеранције, смирења и храбрости на божјем задатку. Ружно су му се захвалили потомци оних Хрвата чији су га преци на рукама носили Марковим тргом 1848.  Његов родни Лучан био је највећа парохија у Лици имала је око 4.000 житеља а сада око 280. То је резултат невоља и мржње. И наша душа жели да запали свећу родитељима и браћи на Задушнице и да спусти по коју сузу на хумке најближих. Молимо Бога и људе добре воље да нам то омогуће.

Избегли Лучанци.

„НАУЧНО-МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР

ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ“,

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, Патријарха Рајачића 16

  Број: 145/2011.  Сремски Карловци, 21.10.2011.

 

 

СРЕМСКА ЕПАРХИЈА

Епископ сремски, Господин Василије

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

 

Ваше Преосвештенство, уважени Господине Василије!

Користимо ову прилику, иако са закашњењем, да Вам честитамо избор за члана Светог архејерејског Синода СПЦ. Захвални смо и поносни што је Ваше Преосвештенство Почасни председник Научно-меморијалног центра “Патријарх Јосиф Рајачић“ у Сремским Карловцима. Уз Вашу несебичну подршку и благослов постигли смо, до сада, видне резултате и обележили значајне јубилеје и годишњице везане за живот и дело патријарха, Јосифа Рајачића.

Познато Вам је да се ове године навршава 150-година од упокојења нашег Првог српског Патријарха и оснивача  и владара Војводине Српске. Његова Светост, Патријарх Српски Господин Јосиф Рајачић, упокојио се 1.12.1861. године по световном или 13.12.1861, по црквеном календару.***

Како се тај датум све више приближава, молимо Ваше Преопсвештенство, уважени господине Владико, Василије, да што скорије позовете председника Центра, генералног секретара др Раду Рајића и председника УО, проф. др Марка Тодоровића и да нас посаветујете како да договорно реализујемоу програм и садржаје обележавања наведене Годишњице. Већ смо Вас раније обавестили да смо успели да закупимо простор у Београду, Краља Милана 60, у којем би уз Ваш благослов отворили духовно-научни и едукативни клуб, «Патријарх Јосиф Рајачић» као испоставу нашег Центра. У том простору би обављали и припрему за издавање часописа Српски Сион, којег Ви желите да покренемо. Жеља нам је да тај Клуб отвори 13. или 14. децембра .о.г, Његова Светост Патријарх Господин Иринеј и Ваше Просвештенство. Његовој Светости смо, по Вашем савету, већ доставили информацију и молбу.

Очекујемо да ће и државни органи да дају свој обол овом јубилеју. Надамо се да ће и Високо-преосвештени Митрополит Загребачко-љубљански, Госп. Јован и епископ Горње-карловачки Госп. Герасим, као наш члан, да служе Парастос и обележе тај важан датум у РХ.

У договорима смо с Музејем Војводине да заједно отворимо изложбу  поводом тога јубилеја у Клубу у Београду.

Епископски савет, под преседавањем, Високо-преосвештеног Митрополита Госп Јована, донео је одлуку да се обнови родна кућа Патријарха Рајачића у Лучану, Преосвештени владика Госп. Герасим именовао је Одбор за обнову и донео «Рјешење» од 24.новембра 2005. Српско народно веће у РХ, из Загреба, конкретно се укључило у ту акцију и обавило значајне припреме за обнову родне куће Патријарха Јосифа Рајачића у Лучану, па је за очекивати да ће Црква и сви заједно поводом овог јубилеја донети одговарајуће одлуке, тим више што је Патријарх Рајачић био црквена и световна историјска личност. Председник Р.Х. госп. Иво Јосиповић, а раније и г. Стјепан Месић подржали су иницијативу: «Prigoda je da se Republika Hrvatska na dostojan način spomene Patrijarhove osobe. Stoga je bez sumnje potrebno poduzeti napore da se rodna kuća patrijarha Rajačića obnovi…» стоји у званичном писму. (Патријарх је устоличио 1848. хрв. бана Јелачића, па је тако инволвиран и у хрватску историју) .

У очекивању Вашег позива и благослова нашим активностима, као и учешћа у предвођењу Парастоса, свечане Академије и доделе награда, срдачно Вас поздрављамо.

Председник ИО:                                                                                                               Председник Центра:

Проф. Др. Марко Тодоровић, с.р.                                                                                Петар Рајачић

 ***  Из животописа:  Вреди подсетити да је Патријарх Рајачић све своје знање и моћ и сву своју енергију трошио, да помогне, да Војводина дође под управу српског народа. Прилике су се промениле и његова политичка творевина 1918. године донела је одлуку о присаједињењу Војводине и Срема матици Србији. Српски народ га памти као оснивача Војводине Српске, Српске патријаршије под називом Српска, које име носе од тада сви српски патријарси. Успео је да се српски народ у Монархији и Европи назива својим именом, а не Раци и Власи како су Србе тада називали, те да његова Црква буде призната а не шизматична, грконесједињена и сл, него Српска православна црква. Основао је је цркву у Бечу и освештао у Трсту и тако православље представио Европи и Западу. Увео је једнообразну литургију у храмове, униформисаност Био је саветник Цара, али и велики пријатељ српског кнеза и хрватских прогресивних снага. Устоличио је и хрватског бана Јелачића, те развијао добре односе са народима у регији. Добио је титулу барона. Јосиф Рајачић је помагао просветни развој Срба у Аустрији, али и у Србији, где је слао учитеље. У време док је био карловачки митрополит отворено је много нових цркава, српских школа и болница, те помогао  да се гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду уздигну у ранг пуних гимназија. Такође је отворио патријаршијску библиотеку и штампарију у Сремским Карловцима. Изборио је значајна права на црквеном и световном плану за српски народ, не само у Војводини. Говорио је 8 светских језика. Сматрају га једним од најобразованијих Патријарха ,    (Епископ Сава Вуковић, Српски Јерарси). Био је члан  Друштва српске словесности (претече данашње САНУ) од 1849, те вирилни члан хрватског Сабора. Носиоц ордена руске Катарине и неколико ордена Царевине и Кнежевине Србије. Сахрањен у Саборној цркви у С. Карловцима.. Његова родна кућа, у Лучану, још увек немо чека обнову.
Поред свих напора вајара, који су макете направили, и добре воље Председника Владе Војводине, др Бојана Пајтића, министра Ђурића, Вашег Преосвештенства и обећане помоћи  председника општине С. Карловци г. Филиповића, нисмо му још  успели да подигнемо споменик.
Сви народи таквом свом историјском, духовном и световном предводнику  и човеку одају дужну пошту и поштовање, па смо и ми вољни, да га очувамо од дневне политике, и да дамо свој допринос обележаваљу значајне годишњице за Цркву и народ.
Обавест:
Светом Арх. Синоду СПЦ,
Председнику Владе РС,
Председнику владе АП Војводине
Саветнику Председника РС
Потпредседнику Владе РХ
Митрополиту Загребачком,
Епископу Горње-карловачком,
Председник општине Савски Венац,
Председнику општине Ср. Карловци
Директору Музеја Војводине,
СНВ РХ; Загреб.

 

 

УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ ГЕНЕРАЛНОГ СЕКРЕТАРА НАУЧНО-МЕМОРИЈАЛНОГ ЦЕНТРА “ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ“ др. Раде Рајића, за отварање Клуба и изложбе 19.04.2012.

Ваше Преосвештенство,

изасланиче ЊСПГ Иринеја, поштовани владико госп. Атанасије, поштовани представници Министарства, привредних комора, општине Савски венац, цењени директори музеја Војводине и Педагошког музеја Београд, председниче ИО Српске академије иновационих наука, директоре Пословног простора, драги донатори те остали узваници и гости, припала ми је угодна част и задовољство да Вас поздравим у име Научно-меморијалног центра, као његов генерални секретар. Данас смо се окупили да поводом Мајске Скупштине 1848. отворимо овај наш лепи мали Културни Клуб и тако допринесемо културној, духовној, историјској и туристичкој понуди општине Савски венац и града Београда. Уједно ћемо да допринесемо осветљавању лика нашег Првог патријарха с титулом Српски Јосифа Рајачића. Културни Клуб ћемо да отворимо Изложбом, нашег у свету познатог, сликара Ранка Вукељића, који је славу нашег стваралачког ума проносио више од две деценије у далекој Аустралији. Поштована господо, дозволите ми да неколико реченица кажем о нашем великану српске цркве и историје Патријарху Јосифу Рајачићу, незаобилазној личности 19 века. Човеку који је окупио у Карловцима тадашње васцело Српство, од проте Матеја Ненадовића, до представника Ссрба у све три тадашње државе, Турској Аустрији и Млетачкој Републици. То је био човек ума и знанја, који је у она времена знао искористити европска револуционарна кретања и узвисити свој народ. Створио је са савременицима аутономну Војводовину Српску у Аустријском царству. Тако да смо у то време имали две аутономне српске државе у два Царства. Кнежевину Србију под Турским Царством и Војводовину Србија под аустријским царством. Узвисио је Карловачку митрополију на Патријаршијски ниво и понео титулу  Првог српског патријарха. Велико је то било и остало дело које је 1918. крунисано присаједињењем Војводине матици Србији. Дунав и Сава, од тада, надамо се неће никада више бити граница између српског народа. Морамо напоменути да је он тада чврсто стао у обрану свога народа и наше цркве и испословао да се његов народ не назива погрдним именима Власи и Раци, него својим правим именом Срби. После нагле смрти војводе Шупљикца који готово да и није преузео функцију, пао је у Панчеву од капље, патријарх Рајачић је у јеку рата с Мађарима морао да преузме и световну и духовну функцију. Смело, поносно и храбро је носио свој Крст.  Потписивао се привремени управитељ народа. Био је његов истински вођа и владар- Председник Главног одбора- дакле, Владе Војводства.  Тако да се он са правом може назвати оцем Војводине, али и српске нације у Монархији. Изборио се да се његова црква не зове грко-несједињена и шизматична, него Српска православна црква. Успео је да православље изједначи са осталим религијама и да у тадашњјим европским метрополама и градовима Бечу и Трсту оснује своје црквене општине и подигне храмове. У жељи да узвиси духовност и културу своје пастве, дао је углазбити вишегласно појање и извести концерт у Бечу на дивљење тамошње елите. Увео је једнообразну литургију и униформисаност свештенства у православне храмове. Основао је многе школе и цркве, штампарију, Ботаничку башту и болнице. Школовао је младе кадрове и стипендирао на тадашњим европским училиштима међу којима и Светозара Милетића. Знао је да само школован и оспособљен млад