ПАТРИЈАРХ

 

ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ-ВЕЛИКАН СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Патријарх Јосиф Рајачић је једна од најзначајнијих духовних, националних и државотворних личности српске али и значајан актер и европске историје. Његови духовни, родољубиви, одлучни, мудри и дипломатски потези имали су далекосежне и трајне вредности за статус српске цркве и народа. По значају историчари га сврствају на четврто место иза Светог Саве. Њега због тога с правом називају утемељитељем јединственог српског духа и националне српске свести на чијим темељима је ницало ново и узвишено национално и верско јединство. Био је први српски патријарх који је превазишао уске видике затворености у сопствену религију. Својом појавом, рафинираношћу, моралном чврстином, широким образовањем и ученошћу, те знањем тада престижних језика промовисао је интелектуалну и етичку страну српског друштва.

Патријарх Јосиф Рајачић, изборио се за национално име Срба у Монархији 1842. а 1848. основао и прогласио аутономно војводство Србија. 

Резултат слика за мајска скупштина 1848Рајачић је независно од конфесије Резултат слика за мајска скупштина 1848био високопозициониран представник српског народа. То му је омогућило кретање и утицај у највишим европским круговима. На тај начин био је у средишту друштвених догађања па ће се демократским методама борити у парламентима Беча, Пеште, Пожуна и Загреба за оставаривање универзалних права свог српског народа и његове цркве. Наступајући у парламентима европских држава промовисао је дух српског православља где се изборио за признавање српског националног имена и равноправности српске православне цркве у службеној употреби (до тада су Србе називали ненародним именима Раци, Власи и Илири и др., а српску веру шизматичком или грконесједињну).Његова осмишљена животна дела учиниће његово име неодвојиво од савременог српства у црквеном и националном погледу.

Патријарх Јосиф Расјачић, владар “Привремени управитељ народа”, како се потписивао по смрти војводе Шупљикца

У временима националне несигурности Патријарх Рајачић се јавља као психолошко упориште истрајности и исправности борбе за једнакост и слободу. Као мудар и добар Божји пастир и свестран заштитник свога стада био је изложен разним опасностима као и његов народ. То посебно долази до изражаја у револуционарним гибањима 1848.године када он каже да ”иде са својим народом” и ставља се на чело Револуционарног покрета у српској Војводини. Тај покрет имао је универзалне циљеве и добио је широку подршку већине слободољубивих народа тадашње Европе. Покрет је у српству сматран као свесрпски покрет и у њему су учествовали сви Срби из Далмације, Војне Крајине, провинцијалне Хрватске, Славоније, Босне, Угарске и Србије. Створена је снажна веза не само Срба него и других посебно словенских народа Чеха, Хрвата и Пољака. Тако је патријарх Рајачић постао не само верски него и национални ујединитељ Срба. Касније су сви тај темељ само дограђивали. Рајачићево сажимање духа поноситог и неукротивог родољубља српског народа с борбом за своја изгубљен а и одбачена права је постављање трајних темеља модерног, европског јединственог српства који више нико не може оспорити.

Под пастирски штап патријарха Рајачића дошло васцело Српство 1848.

Такође Рајачића с правом називају оцем обновљене српске јединствене, модерне нације и цркве. Он је на принципима универзалности, родољубља и човекољубља темељио српску националну мисао и праксу. Његово подизање моралности, части и толерантности на незамислив за оно време ниво говори о његовој узвишеној свести развоја мултиетичности и мултикултуралности. Рајачићева свест о светости људског живота је толико широка да је још увек законодавсто или правни систем данашње Европе није достигао. За њега је човек испред било које друге надградње. Он не наступа као бунтовник него као праведник. То се види у његовој заклетви шајкашким одредима када своје војнике заклиње да не робе, да не пале и не секу, да невину крв не проливају суграђанина свог без обзира на веру и нацију, да невиност у жена и девојака хране и бране. То су постулати који се чак и у данашњој Европи ретко користе. То га сврстава у ред најхуманијих црквених прелата. Рајачић својим делом предствља српског лучоношу најхуманијих европских принципа.

Патријарх Рајачић, реформисао цркву, увео једнообразну литургију у храмове и униформисаност свештенства. Дао углазбити  вишегласно појање и гласну молитву-након турске забране и увођенја муклог појања. Његова црква је слободна, призната и узвишена. ( Изборио се да се црква зове Српска православна црква, а  не шизматична и грко-несјединјњена како су је називали).

Његов ангажман на изградњи школа, школовању српског свештенства и народа, борба за клерикалне и народне школе, гимназије и универзитет оснивање литографије, архива, позоришта и захтев за оснивање народног музеја говоре о његовој далековидности, духовној и државничкој улози. Подстицао је углазбљење српског црквеног појања и увођења вишегласја, те једнообразности литургије и црквеног одевања. Оснивање српских црквених општина у Бечу и Трсту говоре о његовој интернационалној мисији и бризи за своју паству и преко границе, али и за рејтинг своје цркве у иностранству.

Патријарх Рајачић “извезао православље у Беч и Европу. 

(Након покушаја атентата на Цара од стране једног Мађара, Рајачић је отишао до Цара и изразио велику захвалност Бога што му је заштитио живот и пренео жеље српског народа да у то име подигне цркву  на славу Богу у Бечу. Цар је идеју подржао и дао прву донацију).

 Резултат слика за СВЕТИ СПИРИДОН У ТРСТУ

Српска православна црква у Трсту је понос српског православног света и излаз његов у цивилизацијски круг напредних народа-Епископија у Бечу окупља у 16 парохија више од 300.000 православних фотографија десно. Срба-фотографија лево.

Познато је његово инсистирање на отварању световних школа и школовању српског народа које је дало убрзо плодове у наредним деценијама. Срби су постали угледни трговци, банкари и државни службеници, а не као раније само извор војне снаге и манастирског живота. Борба за отварање Универзитета у Карловцима била је врх пирамиде на коју је он хтео подићи свој народ. Рајачић је пастирски молио српске домаћине да школују своју децу на домаћим и страним универзитетима да би помогли свом роду. Борио се да српски народ знањем гради своју будућност. Заслужан је што смо у та времена имали задивљујући број школованих људи у Монархији. Управо ти млади људи тзв. хонорациори на које се он могао ослонити биће носиоци свеколиког националног и привредног прогреса. Многи учени људи из Војводине и Војне Крајине по његовим упутама одлазе у Србију да помогну у организацији школа и развоју привреде. У наредним годинама српска привреда почела се вртоглаво развијати. Граде се мостови, пруге, путеви, подижу цркве, дворови и палате, пословни објекти и наши духовни центри. Калемљена национална воћка даје лепе плодове. Промењена свест о српском народу отвара врата за решавање многих националних питања. Рајачић је створио српску успешну и образовану дипломатију, школовану и одговорну јерархију која је била у великој већини патриотски оријентисана, што је посебно дошло до изражаја у револуционарним збивањима 1848. г.

Резултат слика за мајска скупштина 1848

Патријарх Рајачић је успео своју нацију и његову верску свест подићи на виши ниво и узвисити је. Он је ударио темеље преображаја разједињеног српства под моћним господарима и створио нераскидиво српско јединство без обзира на границе моћних држава. Управо ти господари су постали свесни да се српски дух ујединио и од тада Срби ступају на политичку позорницу Европе. Њихова револуција траје све до данашњих дана. Прогони, монтирани процеси, ратови, сатанизација и други облици борбе моћника против српског народа још увек трају. Дух патријарха Рајачића још увек није миран и преко нам је потребан да нас уједини, освести, узвиси и врати на европску позорницу равноправних народа. Зато је потребно враћати се том духовном извору и обновити му родну кућу, отворити музеј, подићи споменик и написати књиге.

Резултат слика за мајска скупштина 1848Његови принципи и постулати за које се борио издржали су пробу времена и остали трајни светионици духовне и политичке мисли српског народа. Ти принципи и њихова остварења довели су до блиске повезаности словенских народа у Царевини, поготово Срба и Хрвата. Војводина је приступила 1848. г. Савезу са Троједницом. Крајњи резултат тога циља је јединство војвођанских Срба са матицом Србијом 1918., и стварање Југославије као заједнице свих јужних Словена.

Тај вековни сан српских предака остварио се у заносу и са огромним жртвама у Првом светском рату. Зашто тај сан није досањан и зашто се претворио у своју супротност и уместо среће изазвао несрећу и мржњу, између удружених народа то је предмет историјских, научних разматрања. Свакако да је патријарх Рајачић припадао модерним политичарима и духовницима свога времена који је знао шта треба задржати а о чему се може договарати. Био је човек компромиса и мудрости. Светла страница српске историје на духовном српском небу.

У личности Јосифа Рајачића саткана духовна и световна функција

Бадава су га замагљивали идеолошком прашином кад он израња на поље историје светао и чист и неокаљана истина.

Бројни га верници сматрају светим и предлажу да га се канонизује.

Резултат слика за мајска скупштина 1848Он је за живота постао прави народни патријарх поникао из бића свог народа као одраз тежње српског народа да има своју духовну и световну власт, па је на исти начин поникао као патријарх и његов привремени управитељ Српске Војводине како се потписивао. У његовој личности саткана је духовна и световна функција, то га је чинило великим и одговорним. Тешко је то бреме које није лако понети. Зато ће он молити владике да се после његове смрти не гложе за тај положај уверавајући их да то не може сваки од њих носити. Нарасло народно тело морало је имати чврсту и мудру главу. Рајачић је у свом бурном животу прошао кроз многа искушења, челичио се и оспособљавао. Био је вољен, цењен и оспораван. Постао је и остао историјски неоспорна и изузетна величина. Незаобилазна личност XIX века. Патријарх Јосиф Рајачић, спада међу најмаркантније личности наше духовне, културне и политичке историје. У времену националног буђења српског народа испод турског и аустро-угарског јарма српски народ исписао је на дипломатском и бојном пољу најсветлије странице свога достојанства. Срби су се у својим револуцијама представили Европи као духовно зрео, политички свестан и национално освешћен народ.