ИСТОРИЈАТ ПОРОДИЦЕ РАЈАЧИЋ

 

Чувена историјска породица Рајачић, према предању, вуче своје корене из околине манастира Дечани.

Манастир Дечани

Породица је више пута мењала своје станиште због разних историјских околности, неприлика и прилика. Познато је да је 1409. године за време боравка у Старој Херцеговини добила кнежевско достојанство.  Неки су склони тврдити да је један од браће остао у Ливну и да се од њега излозила породица Рајчића и Рајчевића. Како је и под којим условима породица стигла до Бања Луке није још за сада историјски утврђено.

Бањалучка тврђава Каштел

 Познато је да је  бањалучки кнез 1637. био  Рајак. Рајак је до тада било често име у овој породици, а како нам је познато кнежеви су још из почетка  15. века. Обзиром да је кнез Рајак био истакнут и омиљен код тадашњег народа у турском Серхату, по његовом имену многи су препознавали породицу. У Бања Луци има и данас Рајака по презимену,  али није оправдано тврдити да су његова генетска лоза.  Рајакови преци имали су по женској линији неке везе са Франкопанима. Наводно да се нека Мара удала за једног од Франкопана и да је после променила име.  Причало се да су Рајакови преци послали своје поданике као искусни градитеље српских и турских утврда да помогну у градњи града Соколца у Брињу.  Према свему прикупљеном та породица је у  Бања Луци боравила близу два века. Аустија је падом  Угарске, односно после Битке на Мохачу 1526. преузела одбрану ранијих угарских граница дуж данашње хрватске границе односно Уне и Саве као природних препрека. Како су Турци запосели Лику и Славонију, то је Аустрија чинила напоре да врбује Србе из турског Серхата да пређу на њена испражњена подручја и да као искусни граничари бране границу Царевине ,   а за узврат цар Леополд Први дао им је привилегована права. Срби нису долазили да буду кметови него слободни сељаци, те да живе по својем верозакону и под самоуправом својих кнежева. Тако је на наговор, а касније и под пратњом немачких официра бањалучки кнез Рајак прешао на подручје између Капеле и Велебита данашње село Лучане у Брињској котлини. Он је предводио велики рој својих суграђана заједно са своја три брата.  Он се

231Бриње с градином Соколац, а стрелице показују куће Рајакових праунука у Брињу

населио у Лучану где је  имао велики комплекс земље за она доба и оне прилике. Што говори да је био јако важан човек. Његов стриц Манојло био је свештеник који се бринуо о духовним потребама ових људи. Новодосељени су затекли доста зидина и остатака бившег живота на овим подручјима, поготово у Крчевинама, Ланишту и Њивицама, тј. на просторима које је заклањала Свакуша и Главичерак од тадашњег комуникацијског правца и караванског пута. Многи су тврдили да је Лучане било значајно трговиште смештено испод старог града Стари Бринј, којем приписују велику важност за време Јапода и Грка док су овуда живели.   У близини је био и стари град Расова, Вјетренице и Врлокуп, што свакаљко потврђује да је ово подручје у залеђу мора било врло добро брањено. Неки су на основу римског бунара на врху Шикаре и Главичерка тврдили да су и ту постојале значајне грађевине. Има оник који маштају да је Свакуша, Лисина и Главичерак дело људи и да су то биле пирамиде. Да ли машта ради свашта или у томе има истине тешко је за доказивање. Рајак је преузео функцију обране са својих 300 оружника, како хроничари записаше и са обиљем стоке коју су његови поданици догнали дало се закључити да су добро живели и под турском управом. Саградио је за оно време престижну кућу која је служила и за седиште лучанске кумпаније док се није извршила реорганизација па  је Лучану остао житни магазин. Рајакови борци и сеоски кнежеви веома су се истакли у обрани границе, а поготово у ослобађању Лике, када су многи и преселили своје3 породице на заузете пределе. Поред куће саградио је за свог стрица свештеника Манојла малу цркву св. Петра, а неки казиваше да је Манојло дошао раније 10. више година као претходница са  неким пребјезима и да је отпочео градњу цркве или манастира у Крчевинама, одакле је његов предак још у оном веку протеаран за Јасенак од сенјских бискупа. Колико је то точно није лако доказати. Темељи те цркве крај Рајакове

 

josif_rajacicrodnakucaРајакова кућа  након пожара, без спрата и без куле са десне стране.

Кућа је обновљена у изворном облику након 1861, када је породица Рајачић добила баронско достојаљнство па је била реконструисана као баронски двор.

kuca-nova

Баронски грб и реконструисана кућа породице барона Рајачића према скицама из 1896.

У Другом светском рату је запаљена од фашистичких снага и помагача и изгорела  са свом опремом и богатом књижницом старих књига и увеза, па сада

изгледа као ова фотографија доле.

                                                 Данашња кућа, обновљена 1946. без куле, која је срушена између два рата. У обиласку владика Герасим, отац Милош Орељ, Симо Рајић, Петар барон Рајачић и комшија Бранко Лончар 2004.г.

куће и данс постоје, а о томе је сведочила липа која се осушила у овом рату кад је кућа опустошена, а потомци ликвидирани. Имала је промер већи од 2 м што стиучнјаци процењују да је била стара пуна 4 века. Поред тога непосредно на једној заравни било је Колиште где се о светковинама играло кола. Све то потврђује истинитост казивања о постојаљњу црквице. Рајак је после оформио на свом имању у Доњем Лучану као центру села гробље на Обадинама, а крај њега су његови потомци и верни народ саградили велику богомољу посвећену Св. Николи. Ту цркву неко или нешто запали 1906. године. Уз цркву је била изграђена плованија-стан за свештенике и српска православна школа, коју су похађала деца из 7 котлина насељеним српским православним живљем. Била су то села Шкалић, Гостово Поље, Морве, Водотеч, Тужевић, Стокуће, Платише, Драшковица, Крч, Жупањдол, Прокике и Добрица с Дреновим Кланцем. На том подручју је било преко 5.000 житеља. Данас многих села више и нема, а тамо живи  око 300 становника српске националности.

Породица Рајачић се гранала и развијала. Рајачићи су на подручју Бриња имали 7 кућа. Матична кућа у Горњем Лучану, (Рајакова, Поповића, Патријаршија или Коцина кућа како су је звали по последњем сеоском старешини Константину-коци Рајачићу). Нас доњим имањима у 18 веку изграђена је кућа тзв. Рајачића по надимку Стрзнића који су се оделили још од Јанка Рајачића деда патријарха Рајачића и први спустили на доњ лучанска имања. Потом су Рајачићи градили цркву, гробље, школу и плованију у Доњем Лучану као центру села. Ту су Рајачићи Стрзнићи развијали трговину. Држали су подрум вина, магазин соли, улја, петролеја, шећера и дувана. У Цркви Св. Николе службобвали су углавном свештеници из ове православне породице. Од првог записаног свештеника  Манојла до данашњих дана породица Рајачић је дала више од 40 свештених лица, монаха и једног патријарха. Други Рајачићи из ове породице били су трговци, угоститељи, шпедитери и привредници-занатлије. Међу њима се посебно истичу патријархови  синвци Владо Рајачић звани Бокула који је имао највећу кућу у Брињу тик испод градине Соколац. У кући је имао кафану, и продавницу опреме за тадашње транспорте и потребе. Та кућа је данас у поседу породице Маравић и у њој је трговина и банка. Друга велика кућа била је Миле Рајачића, преко мосића Гате. У њој је била продавница колске и запрежне опреме, петролеја, соли и других потрепштина. У кући је био већи број соба за свратиште.Миле није имао супруге и деце па је ту кућу оставио својој дворкињи Прпић, која је касније по његовој смрти ту приженила свог комшију из Кривог Пута Прпића и дана сту кућу ужива породица Ивке и Мише Прпића. Ови прпићи и Рајачићи били су у великој слози до овог рата, али наводно у овом рату нису њихови зетови показали пријатељи према погинулом Влади Рајачићу.  Трећу кућу саградио је тик уз католичку цркву у Брињу Владе Рајачић Бокула за своју кћер и та кућа данас припада госпођи Лаутки, односно њеним наследницима.

Трећи Рајачићи истицали су се као храбри војници, војсковође, мајстори, професори, лекари, научници и политичари.

У околини Бриња има Рајачића који нису род овој племенитој породици. У Прокикама и Жупањ долу- Грабовој локви било је више од 40 кућа Рајачића многих потомака Рајаковог брата  Стевана, који је Жупањ дол добио као жупан за награду у боју против Турака за ослобођење Лике.  Из тих породица поникли су Рајачићи преци Илије (ранијег председника Скупштине и Извршног већа АП  Војводине)  Ђуре Рајачића, (Председника Привредне коморе Београда предстваника Коморе у Лондону и директора ПИМ “Ивана Милутиновића”), који су колонизовани у Банат. Такође овој породици припада и проф. др. Чедо и Нада Рајачић, те Стево звани Врића, као и Милан Рајачић звани Пекић, бивши председник ССРНС Београда и савезни посланик). Остали сродници ове породице иселили су се у А