РОДНА КУЋА

 

РОДНА КУЋА ПАТРИЈАРХА ЈОСИФА РАЈАЧИЋА У ЛУЧАНУ, РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА.

У својеврсној оази природе, духовне снаге и античке културе, где је небо бистро, а звезде сијају посебним сјајем, где се назире одсјај плаветнила Јадранског мора, где се спаја приморска и континентална клима и  где се мит о Рају назире ту је Господ сместио родну кућу свог земаљског посланика и оснивача Прве Српске Патријаршије Јосифа Рајачића.

У Брињској котлини, на 450 м/нм, уздиже се предивна висораван коју пресеца седам вијугавих потока изворске пијаће воде налази се село Лучане окружено с пет античких градова. На оближњем брегу Главичерак назиру се темељи некадашњег грчког манастира. Оно што су ти градови чували и коме је служио овај манастир остало је скривено до данашњих дана. Само премилостиви Господ је у том планинском крају могао створити такву духовну оазу из које је поникао Први Српски Патријарх Јосиф Рајачић. Ту, на посебном месту, окруженом воћњацима и пчелињацима, лековитим травама и  мирисним планинским цвећем стоји усамљена његова родна кућа, без ознаке и назнаке да је ту рођен великан Српске Цркве, оснивач и владар аутономног војводства Србије у Монархији. Није то само његова кућа него и бањалучког, а касније лучанског кнеза, Рајака, седиште лучанске капетаније и парохијски дом из којег је поникло више од 40 свештеника. То је кућа испред које су бројни верници клечали и Богу се молили као пред неким посебним храмом. На оближњем Колишту за светковина, све до Другог светског рата, играла би се кола и окупљали верници и поштоваоци овог светог храма. То је било и остало светилиште, јер је Господ тако хтео.

Његову родну кућу већ трећу деценију притиска тишина запуштености и оронулости, а она је огњиште духовности и културе српског народа. Пролазила је она историјске невоље као и њен народ, али је све векове, од 1649.г.  кад је саграђена, до данас неми сведок српске историје у тим крајевима.

Они који су заборавили на дело патријарха Рајачића нису грешни само према себи, него и према потомцима. Жалосно је видети до какве је неславе допао славног патријарха Рајачића кућни праг.

Позивамо све којима је до славе и историје стало да овај светли дом заједно обновимо и да га не препустимо пропадању и нестајању, а тиме и забораву.

Митрополити и владике наше Свете Цркве доносили су одлуке, именовали комисије и обилазили овај дом, али је изостала свака конкретна активност. Петар Рајачић, председник Центра је обилази и одржава колико може само да се за његова живота не сруши.

Представници хрватске власти давали су писане подршке и слали комисије да сниме и обиђу кућу, али она самотна прима госте и чека и чека док јој зуб времена не окруни до краја зидове. Биће то на крају гомила камења као што су постали и антички градови који су окруживали ово некад засигуро важно средиште, кад га је толико градова чувало.

naslovna6

Kућа је у својој историји више пута страдала и преправљана. За време кнеза Рајака имала је са стране кулу за осматрање, јер је турска граница била далеко свега 7 км ваздушне линије.  Тада је имала и у крову просторије. Приказ по сећању, слика лево. Године 1862. преправљена је у баронски двор и додати су јој предњи делови. Потом је изгорела и после Првог Св. рата није је имао ко обновити у пријашњем изгледу, јер су се променила времена. Кула је срушена и није више обнавлљана.  У Другом св. рату је опет изгорела и обновљена је с мањим бројем прозора и с другачијим кровом на начин како то приказује слика десно. У приказаном стању се сада налази (2016. г.) самотна, девастирана и као таква сведочи о голготи њених власника и народа.